Na ima­nju Me­to­vi­ća u se­lu Men­ke iz­nad Sta­rog Ba­ra po­sled­njih da­na maj­sto­ri re­no­vi­ra­ju sta­ro ka­me­no zda­nje ko­je se na­la­zi na­do­mak osta­ta­ka ne­ka­da­šnjeg sa­mo­sta­na Sve­tog Spa­sa iz XII vi­je­ka. Ra­do­ve na svom sta­rom po­ro­dič­nom do­mu nad­gle­da Ra­bi­ja Me­to­vić Re­džić, sta­nov­nik Či­ka­ga još ne­ko­li­ko mje­se­ci.
U po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom de­ce­ni­ja­ma se mje­šta­ni Ba­ra ise­lja­va­ju u SAD, a u rod­ni kraj do­la­ze naj­če­šće lje­ti, na od­mor. Ipak, pri­ča Ra­bi­je Me­to­vić Re­džić ma­lo je dru­ga­či­ja. Ona je na­kon po­la vi­je­ka pro­ve­de­nih u SAD od­lu­či­la da se vra­ti za stal­no, što je ri­je­dak slu­čaj. Ka­že da se ku­ći vra­ća jer se tu ro­di­la, tu joj je fi­no, ka­že naj­bo­lje.
– Pu­to­va­la sam svu­da po svi­je­tu, ali mi je u sr­cu uvi­jek bi­lo mo­je rod­no mje­sto, pa i zbog to­ga što su mo­ji ov­dje za­ko­pa­ni, na gro­blju Me­to­vi­ća – ka­že ona.
U Ame­ri­ci, u Či­ka­gu i na Flo­ri­di, ima ku­će, me­đu­tim, je­di­no ona u rod­nom kra­ju vra­ća mir ko­ji joj odav­no ne­do­sta­je, a sa sva­kom no­vom po­sta­vlje­nom ope­kom Ra­bi­ja je sve bli­ža po­vrat­ku i tom mi­ru.
Do nje­nog ima­nja sti­že se za pet­na­e­stak mi­nu­ta vo­žnje uskim i vi­ju­ga­vim ma­ka­dam­skim pu­tem od Br­bo­ta ka Tur­či­ni­ma. Ra­bi­ja sa­da mo­že pot­pu­no da se po­sve­ti ob­no­vi ku­će za­hva­lju­ju­ći bra­tu od stri­ca Ra­mu Me­to­vi­ću i nje­go­vom stri­cu Ome­ru, jer je nji­ho­vim tru­dom i do­na­ci­ja­ma od pre­ko 50.000 eura u av­gu­stu 2014. u ka­njo­nu iz­nad Sta­rog Ba­ra iz­gra­đen most dug 47 me­ta­ra. Za­tim je od mo­sta do se­la Men­ke kroz str­mu pa­di­nu pro­bi­jen put du­ži­ne dva ki­lo­me­tra ko­ji će bi­ti pro­ši­ren i as­fal­ti­ran. Iz Ma­lih Mi­ku­li­ća Ra­mo je iz pod­nož­ja Ru­mi­je do se­la spro­veo vo­du.
– Moj ba­bo je umro 1967. go­di­ne, a ma­ma ni­je mo­gla da nas dr­ži. Bi­lo je te­ško, i ja sam oti­šla sa 14 go­di­na kod uja­ka u Či­ka­go. Ima­la sam fri­zer­ski sa­lon, ži­vje­la uglav­nom u sje­ver­nom di­je­lu Či­ka­ga, a ka­sni­je i na Flo­ri­di. U Ame­ri­ci stal­no ra­diš, ne­maš vre­me­na ni da sjed­neš ni da po­pi­ješ ka­fu, ra­diš i ži­viš sa­mo za no­vac. Ov­dje se, me­đu­tim, ži­vi. Mo­gu da sjed­nem is­pod one smo­kve i po­pi­jem ka­fu sa Ra­mom, De­mom, i dru­gim ro­đa­ci­ma. Sme­ta li mi što se to­li­ko vo­zi od Ba­ra do Men­ki, za raz­li­ku od Či­ka­ga? Ma ka­kva raz­li­ka, ja sam ta­mo na po­sao vo­zi­la i po sat vre­me­na. A ov­dje pro­đeš pje­ške od mi­li­ne, kao ne­ka­da, još sa­da ka­da su stvo­re­ni svi uslo­vi za ži­vot. Bi­ću ov­dje još mje­sec da­na, i vra­ćam se u Ame­ri­ku, a on­da ću se na pro­lje­će pot­pu­no pre­se­li­ti u Men­ke, sa su­pru­gom Edom ko­ji je sad na Flo­ri­di – ka­že ona.
Muž Edo je ro­dom iz Nik­ši­ća, ali se iz­u­zet­no ra­du­je pre­se­lje­nju u Men­ke.
– Još od ka­ko je pr­vi put bio ov­dje sa­mo pri­ča da bi tre­ba­lo na­pra­vi­ti ne­što...Kao da se i on ro­dio ov­dje, pu­no mu se svi­đa. Ova­kva lo­ka­ci­ja u Ame­ri­ci bi bi­la po­pu­lar­no tu­ri­stič­ko iz­le­ti­šte – do­da­je Ra­bi­ja.
D.S.